Vidovdan.org

ИЗБОР ПАТРИЈАРХА 22. ЈАНУАРА

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 25. новембра 2009. године, донео је одлуку да се заупокојена Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Павлу служе 24. децембра текуће године у Храму Светог Саве на Врачару. Света Литургија ће почети у 9 часова, а парастос ће бити служен на крају Свете Литургије, око 11 часова. После тога, у манастиру Раковици, на самом гробу блаженопочившег Патријарха, биће служен мали помен.

На истој седници Свети Архијерејски Синод је заказао заседање Изборног Сабора Српске Православне Цркве за 22. јануар 2010. године.

Извор

Нови патријарх биће изабран до Светог Саве
Име 45. поглавара СПЦ саопштиће владика шабачки Лаврентије који ће председавати изборном Сабору заказаном за 22. јануар

Изборни Сабор СПЦ одржаће се у Патријаршији у Београду (Фото Д. Јевремовић)
Изборни Сабор Српске православне цркве на којем ће се бирати нови патријарх сазван је за 22. јануар, саопштио је јуче Свети архијерејски синод Српске православне цркве који одлучује о датуму заседања највишег црквеног тела. Изборном Сабору председаваће најстарији епископ по рукоположењу, владика шабачки Лаврентије, а Синод ће у наредним данима упутити позив свим архијерејима СПЦ да дођу на ванредно, изборно заседање највишег црквеног тела.
Према Уставу СПЦ, изборни Сабор мора бити сазван најкасније у року од три месеца од када се патријаршијски престо упразни, у овом случају крајњи рок је до 15. фебруара, али не пре него што прође четрдесетодневна жалост, односно не пре 24. децембра. Тог датума ће, како је јуче саопштила „црквена влада“, бити служена заупокојена саборна света архијерејска литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем патријарху Павлу у Храму Светог Саве на Врачару.
Одређивање датума изборног Сабора је очекивано, јер крајем децембра и у јануару СПЦ и верници обележавају неколико великих хришћанских празника, пре свега Божић па Богојављење и Светог Јована, тако да је 22. јануар логичан датум. Како се незванично најављује у црквеним круговима, извесно је да ће Сабор бити завршен до Светог Саве, 27. јануара. Уколико би устоличење Павловог наследника пало на датум када се прославља утемељивач Српске цркве. цео догађај би додатно добио на симболици, јер нови патријарх седа у „трон Светога Саве“. Устав СПЦ предвиђа да се и нови патријарх бира на апостолски начин, жребом, мада то не искључује могућност да на самом заседању Сабора неко од архијереја покрене питање промене начина избора.
„Апостолским жребом” изабран је блаженопочивши патријарх Павле, а како је после његовог устоличења рекао један од тадашњих кандидата за првојерарха, епископ жички Стефан (Боца), први пут у историји СПЦ примењен је такав метод у избору патријарха. Одредбе Устава СПЦ које се тичу избора патријарха мењане су 2000. године, али су промене поново стављене ван снаге 2005. године, па је, према речима верског аналитичара Живице Туцића, „апостолски жреб” остао једино у нашој цркви, док друге православне цркве патријарха бирају већински – гласањем архијереја или црквено-народног сабора.
На изборном Сабору учествује свих 35 епархијских архијереја СПЦ, пет викарних епископа и четворица владика из Охридске архиепископије. На Сабору мора бити присутно најмање две трећине чланова, а кандидат за патријарха може бити сваки владика, осим викарних, који епархијом управља најмање пет година. На самом Сабору архијереји добијају листу кандидата који испуњавају услове, а онда тајним гласањем бирају тројицу кандидата, од којих сваки мора добити више од половине гласова. Та тројна кандидатура може потрајати, јер се може догодити, као 1990. године када је изабран патријарх Павле, да у првом кругу не буду изабрана сва тројица кандидата (Павле јер изабран тек у деветом кругу гласања).
Имена тројице кандидата стављају се у запечаћене коверте од којих ће једну извући највероватније неко од угледних игумана или настојатеља манастира којег одабере Сабор. После кратке молитве и призива Светог духа, са Часне трпезе у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог извлачи се једна од три коверте која ће бити предата председавајућем. Част да саопшти име новог поглавара СПЦ имаће владика шабачки Лаврентије.
Наследник патријарха Павла биће устоличен дан касније на светој архијерејској литургији у Саборној цркви у Београду. Будући да Српска православна црква има велико уважавање међу другим православним црквама, претпоставља се да ће на устоличење њеног новог поглавара доћи и делегације помесних цркава, али је још увек рано говорити ко би то могао бити.
Обичај је и да се новоизабрани првојерарх накнадно устоличи и у Пећкој патријаршији, па се претпоставља да ће та традиција бити настављена и са 45. наследником на трону Светог Саве. Патријарх Павле, на пример, свечано је устоличен у трон пећких патријарха скоро четири године пошто је изабран за поглавара СПЦ. Нови патријарх шаље „мирно писмо” којим обавештава поглаваре свих аутокефалних цркава да је изабран и устоличен, а они му одговарају, што се сматра актом признања избора од стране свих аутокефалних православних цркава.
Титула првојерарха је архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Његову улогу, према речима владике бачког Иринеја, не треба ни потцењивати, али ни прецењивати. Патријарх је први међу једнакима, представља Српску цркву пред другим аутокефалним православним црквама, пред својом и страним државама, началствује на свим богослужењима, рукополаже викарне и епархијске архијереје, одржава јединство у јерархији СПЦ, даје одсуства епископима ван њихових епархија, поставља декретом службенике по Уставу... Ипак, без патријарха не могу се доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке, због чега су, између осталог, неки епископи за време болести патријарха Павла наводили да је Црква у ванредном стању.
Јелена Беоковић

[објављено: 26/11/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Novi-patrijarh-bice-izabran-do-Svetog-Save.sr.html

Патријарх по Божјој вољи и мери народној
Велибор Џомић
понедељак, 11. јануар 2010.

Начин избора Српских Митрополита и Патријараха – у XIX и XX веку

Пажњу православних верника, а у новије време и шире јавности (захваљујући развоју и значају медија у савременом друштву), увек је привлачило, као што и данас привлачи, питање избора Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског. Такво интересовање, како верника, тако и шире јавности, ни у ком случају не може да штети Српској Православној Цркви. Напротив, то је један од знакова духовне пробуђености и духовне заинтересованости за живот, мисију и будућност Српске Цркве као најстарије и најугледније институције Српскога народа. Отуда сви архијереји и свештенослужитељи Српске Цркве итекако могу да буду поносни на ову, у ово време до неслућених граница пројављену, чињеницу.

По питању избора Патријарха Српског не може бити и нема сензације када је у питању начин избора. Начин избора је увек прописан и познат пре упражњења патријарашког трона тако да у том погледу нема никаквих непознаница. Сваки Србин има право да зна на који се начин бира његов патријарх. Оно што може да изненади, чак и архијереје и свештенослужитеље, јесте име кандидата као што је избор Епископа Рашко-Призренског Павла за Патријарха Српског у децембру 1990. године за многе, чак архијереје и свештенослужитеље, итекако представљао изненађење.

Из историје наше помесне Цркве уочавамо више начина избора духовног поглавара Српскога народа. Ваља се присетити начина избора Светога Саве, првог Архиепископа Српских и Приморских Земаља, 1219. године, али и чињенице да је Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, лично изабрао Свети Сава. Од Цара Душана и уздизања Архиепископије у ранг Патријаршије у избору патријарха су посебно место, поред владара, имали и црквено-народни сабори.

Од почетка модерне државности Србије и добијања црквене аутономије 1831. године до данас примењивано је више начина избора српског црквеног поглавара.

Књаз Милош Обреновић се много више и комплексније од Карађорђа мешао у црквене послове. “У првим данима његове власти давао је или одузимао парохије, решавао брачне спорове и то по своме нахођењу, постављао намеснике по манастирима, премештао калуђере, манастире претварао у цркве”.[1]

Након што је 1816. године Меле(н)тије (Никшић) изабран за Епископа Шабачког и Ужичког (што представља један веома важан догађај у историји наше Цркве с обзиром да је он био први Србин који је изабран за епископа у ослобођеној Србији), Књаз Милош је донео Уредбу о свештенству коју је и Митрополит Меле(н)тије потписао 18. фебруара 1816. године. Уредбом су прописани износи које су епископи и свештенослужитељи имали право да узимају од народа на име извршених обреда.[2] Очевидно је да су црквени посленици, блиски Књазу Милошу, имали удела у састављању ове уредбе, али је одлучујућу реч имао књаз с обзиром да је уредби, снагом свог ауторитета, давао правну снагу.

Архипастирство Митрополита Меле(н)тија је трајало врло кратко. Осумњичен да је радио о глави Књаза Милоша, књаз је наредио Марку Штитарцу да убије Меле(н)тија, што је овај и учинио 16. јуна 1816. године”.[3]

Књаз Милош је у Крагујевцу 13. и 14. децембра 1822. године сазвао скупштину на коју је, поред кметова и других угледних људи, позвао и велики број свештеника и калуђера. Скупштина је донела “одлуку о висини владичанских прихода и начину прикупљања истих, забранивши владичиним људима да они то на своју руку врше”.[4] Формиран је и Свештенички суд коме је стављено у дужност да суди по правилима из Крмчије (Законоправила) Светога Саве. И то је био један вид ограничавања власти и права београдског митрополита - Грка, али и подршка српском народном свештенству. Наведене одлуке су изазвале велики револт београдског митрополита па је Књаз Милош у марту и мају 1823. године поново сазвао скупштину која потврдила своје одлуке из децембра 1822. године.[5]

Султанским хатишерифом од 15. августа 1830. године Србима је, поред осталог, првим чланом признато право на слободу вероисповести у српским црквама, док је четрнаестим чланом народу признато право да бира своје митрополите и епископе, које ће посвећивати цариградски патријарх, што је практично значило и признавање права на црквену аутономију. То је за последицу имало ослобађање од духовног утицаја фанариотских владика из Цариграда. Сагласно томе, Меле(н)тије (Павловић) је изабран за Митрополита Србије те је 18. августа 1831. године хиротонисан за епископа у Цариграду. Наредног дана, за епископа је хиротонисан Никифор (Максимовић), који је изабран за епископа ужичког. Њих двојица су, након повратка из Цариграда, за епископа пожаревачког хиротонисали Герасима (Ђорђевића). Тиме је, након толиких векова, створен канонски услов за пуну унутрашњу црквену аутономију и конституисање епископског сабора Православне Цркве у Књажевини Србији. На тај начин је отворена могућност рада на пуном обновљењу унутрашње црквене организације.

Хатишериф од 1833. године није прописивао положај Православне Цркве у Књажевини Србији.

Сретењски устав од 1835. године је садржао прве норме о положају Православне Цркве у Књажевини Србији. Девета глава Сретењског устава са насловом “о Цркви” начелно је регулисала уставни положај Православне Цркве у Књажевини Србији. Одредбом члана 92. је прописано да је “у православној восточној Српској Цркви један митрополит Српски” те да “архијереја може бити онолико колико буде по множеству народа нужно”. Дакле, преко државних власти је штићена аутономија Српске Цркве и отклањана могућност евентуалног поставаања несрпског митрополита што је Хатишерифом од 1830. године било потврђено.

У првом српском државном закону о црквеним властима, који је у науци познат под називом Начертаније о духовној власти у Србији од 1836. године, који је прогласио Књаз Милош, налазимо прве законске норме о избору српског црквеног поглавара. С обзиром да је већ од тог времена Православље суштински представљало државну веру, у ставу 3. члана 30. Начертанија прописано је да „Архиепископа и Митрополита наименује Књаз, изабравши на то званије најдостојнијег између Епископа“.

У Устројенију духовне власти Књажевства Српског од 1847. године нема експлицитне одредбе о избору митрополита као духовног поглавара Србије. У суштини, реч је о неупоредиво бољем законском решењу од Начертанија с обзиром да је донето за време владавине Књаза Александра Карађорђевића.

Кнез Михаило Обреновић је 1862. године прогласио Закон о црквеним властима православне вере и то је трећи српски државни закон о државној православној вери. Ни у овом закону нема експлицитне одредбе о избору Архиепископа Београдског и Митрополита Српског. Чланом 94. је прописано да „Архијерејски Сабор обштим договором бира епископа и свој избор предлаже књазу на одобрење, па тек почем књаз избор одобри, сабор после иазбранога црквено посвећује“. Аналогијом се долази до закључка да је на исти начин вршен избор Архиепископа и Митрополита Београдског. Не треба заборављати да је Краљ Милан Обреновић 1882. године, дакле у време важења овог закона, мимо канонских и законских норми свргао Митрополита Михаила Јовановића.

У Закону о црквеним властима Источно-Православне Цркве од 1890. године прописано је да се „Архиепископ Београдски и Митрополит Србије бира између српских епархијских епископа. Ну може бити изабран и између епископа у пенсији, који нису под канонском забраном“ (чл. 21.). Ни у овом закону нема експлицитне одредбе о начину избора црквеног поглавара. С обзиром да је краљ имао пресудну улогу у избору епископа предложених од стране архиепископа (члан 25.) лако се закључује да је исту улогу имао и приликом избора црквеног поглавара.

Утицај световних власти на многа унутрашња црквена питања тога времена делом је разумљив због тога што је Православље представљало државну веру што је подразумевалo бројне и комплексне обавезе државне власти у том погледу. Међутим, не треба губити из вида чињеницу да су модерна државност и уставност Србије означиле одбацивање мистичне и прихватање секуларне теорије о пореклу државне власти. Принципијелно посматрано, световној власти из тог разлога ни тада није припадало право на мешање у унутрашња црквена питања.

У ХХ веку, након обновљења од Турака по други пут угашене Пећке Патријаршије (1766.г.), изабрано шест српских патријараха – Димитрије (Павловић), Варнава (Росић), Гаврило (Дожић), Викентије (Проданов), Герман (Ђорић) и Павле (Стојчевић). Прва тројица су изабрана у време Краљевине СХС/Југославије, двојица за време једнопартијског комунистичког система (Викентије и Герман), а један (Павле) на почетку успостављања вишепартијског система у комунистичкој Југославији. Време њиховог архипастирствовања је било различито и бременито, праћено једним светским и два грађанска рата, као и различитим врстама потреса, транзиција и друштвених промена на глобалном и унутрашњем плану.

У Краљевини СХС/Југославији је, управо због постојања различитих вероисповести у границама нове државе, одбачен уставно-правни систем државне вере и примењен уставно-правни систем признатих цркава и верских заједница. Такав уставни систем је разрађен и примењен кроз посебне законе, који су од стране државне власти доношени за сваку цркву и верску заједницу посебно (осим за Римокатоличку цркву чији прелати нису пристајали да се правни положај њихове цркве реши законом, као и осталима, него папским уговором (конкордатом), мимо осталих цркава и верских заједница).

У периоду до 1921. године и доношења Видовданског устава, Краљ Александар је, на предлог српских јерараха, прогласио више уредаба које су се тицале унутрашњег организационог устројства СПЦ. Реч је о Уредби од 28. августа 1919. године о устројству Средишњег Архијерејског Сабора[6], Привременој уредби од 24. октобра 1920. године о Српској Патријаршији[7] и Уредби од 24. децембра 1920. године о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ.[8] Од посебног је значаја Уредба о избор Првог Српског Патријарха Успостављене Српске Патријаршије од 23. октобра 1920. године.[9] За првог Патријарха обновљене Патријаршије, на основу тог правног акта, изабран је Архиепископ Београдски и Митрополит Србије Димитрије (Павловић).

Изборни сабор је, поред чланова Светог Архијерејског Сабора, конституисан и од свештених и монашких лица, као и мирјана. Изборни сабор је вршио избор патријарха између тројице епископа које је предлагао Свети Архијерејски Сабор. Кандидат за патријарха је, сходно ставу 2. члана 15. Привремене уредбе, морао је да добије „бар један глас више од половине гласова присутних чланова“, тј. просту већину гласова. Краљ је имао право да избор потврди (члан 18.).

Након смрти Патријарха Димитрија, Краљ Александар I Карађорђевић је 6. априла 1930. године прогласио Закон о избору Патријарха Српске Православне Цркве. Такође, прогласио је и Закон о СПЦ и Устав СПЦ. У Закону о избору Патријарха СПЦ, иначе невеликом по обиму и броју чланова, регулисано је више питања: састав Изборног сабора, начин сазивања, начин рада, начин одлучивања, начин избора, начин проглашења и интронизације (устоличења) новоизабраног патријарха.

У најкраћем, по одредбама овог закона, Изборни сабор је, након упражњења патријарашког трона, на предлог министра правде заказивао краљ својим указом. У састав Изборног сабора су улазили сви епархијски и викарни архијереји СПЦ; најстарији протојереји Београда, Пећи и Карловаца; дворски протојереј; начелник Православног одсека Министарства правде; референт за православну вероисповест Министарства војске и морнарице; ректори богословија; председници свештеничког и монашког удружења; седам по рангу најстаријих чланова Великог управног савета СПЦ; председник Министарског савета (Владе) и активни министри православне вере; председници Државног савета, Касационог суда, Главне контроле и ректори Универзитета (ако су православне вере).

Позив члановима Изборног сабора упућивао је министар правде, који је, уједно, и отварао заседање Изборног сабора читањем краљевског указа и имена чланова Изборног сабора. Након тога, вршено је молитвено призивање Светога Духа.

Изборни сабор је од укупног броја епархијских архијереја бирао тројицу кандидата и тај списак са комплетном документацијом прослеђивао краљу преко министра правде. Краљ је, на предлог министра правде, једног од тројице предложених кандидата својим указом именовао Патријархом СПЦ.

Након Другог светског рата, друштвене прилике су се у значајној мери погоршале, а облик државног уређења променио. Комунистичка власт је већ првим Уставом од 1946. године прогласила одвојеност цркава и верских заједница од државе, а гоњење Цркве и црквених људи је представљало редовну и вишедеценијску појаву, али и главно обележје неформалних односа између Цркве и државе.

Свети Архијерејски Сабор је у новим приликама морао да изналази нова решења и чува Цркву од недобронамерних спољашњих утицаја комунистичког режима. У састав Изборног сабора више нису могли да улазе начелник Православног одсека Министарства правде; референт за православну вероисповест Министарства војске и морнарице; председник Министарског савета (Владе) и активни министри православне вере; председници Државног савета, Касационог суда, Главне контроле и ректори Универзитета пошто су они углавном били ревносни атеисти и чланови Комунистичке партије. Свети Архијерејски Сабор је, под председништвом Патријарха Гаврила, управо из тих разлога приступио измени Устава СПЦ и у делу који се односио на састав Изборног сабора.

Са значајно редукованим бројем чланова Изборног сабора изабрани су патријарси Викентије (1950.г.) и Герман (1958.). Међутим, велики број чланова Изборног сабора, који нису били архијереји, створили су велики манипулативни простор комунистичком режиму за вршење невиђених притисака на чланове Изборног сабора.

Патријарх Герман је, управо из тих разлога, 1967. године прихватио предлог тадашњег Епископа Далматинског Стефана (Боце), а Свети Архијерејски Сабор усвојио да се избор патријарха врши од стране Изборног сабора који искључиво чине архијереји – чланови Светог Архијереског Сабора и то жребом између тројице кандидата.

С обзиром да још увек није штампан пречишћени текст Устава СПЦ, многи новинари и самозвани теоретичари и аналитичари су се у својим „анализама“ држали последњег издања Устава СПЦ, штампаног 1957. године. С обзиром да се они веома површно баве овим питањима, нису пратили „Гласнике СПЦ“ и комплетне измене Устава СПЦ од 1957. до 1985. године, које су 1986. године објављене у виду брошуре. Такође, нису забележили ни регистровали саборску измену Устава СПЦ од 24. маја 2005. године којом је прописан начин избора српског патријарха (објављена у „Гласнику“ бр. 6. од јуна 2005.г.). У погледу избора патријарха, само је та одлука обавезујућа што је и Свети Архијерејски Синод потврдио. Отуда су не само црквено-правно неутемељене него и смешне „теоријске и новинске верске анализе“ о могућности да се без председавања патријарха на неуставан начин мења Устав СПЦ.

Није нелегитимно говорити и о другачијим начинима избора црквеног поглавара и то сагледавањем историјске и тренутне праксе у осталим помесним црквама. То се може разматрати само приликом измене постојећег или доношења новог Устава СПЦ. Али, то је итекако нелегитимно говорити у овом моменту управо због тога што то није по Уставу СПЦ.

Чланом 42. важећег и у овом тренутку обавезујућег Устава СПЦ прописано је да се „избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни. Патријарх се бира између активних епархијских архијереја СПЦ који управљају епархијом најмање пет година“. Наредним чланом је прописано да се „Патријарх бира на заседању Светог Архијерејског Сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да место њих гласају с тим да један архијереј може бити опуномоћен само једним гласом“.

Верни народ, па чак и оне који су упућенији у црквене прилике, свакако детаљније интересује како се то Српски Патријарх бира жребом (а не коцком, како неки погрешно тврде), из коверата које, како многи опет нетачно тврде, „стоје у шеширу“?

Поступак је следећи. Након почетка рада Изборног сабора и призива Светога Духа утврђује се листа имена архијереја, који имају право да буду бирани за кандидата за патријарха. Након тога, председавајући - најстарији архијереј по посвећењу - отвара гласање за првог кандидата. Уколико нико од архијереја не добије апсолутну већину (50%+1 глас, а не двотрећинску већину) у првом кругу гласање се, након саопштавања резултата гласања, понавља док се први кандидат не изабере. Уколико је кандидат изабран у првом кругу гласања – његово име се уписује на папир и ставља у коверту. На исти начин се, са неограниченим бројем понављања, бирају преостала два кандидата.

Када се добију имена три изабрана кандидата за патријарха коверте са њиховим именима се стављају у празан Свето Јеванђеље (дакле, не у шешир) на Светом Престолу у олтару придворске Капеле Светог Симеона Мироточивог. Изборни сабор позива једног од најстаријих архимандрита, искључиво игумана манастира, да, након метанисања пред Светим Престолом и Изборним сабором, са највећом побожношћу и честитошћу извуче један коверат и преда га председавајућем. Председавајући - најстарији архијереј по посвећењу, отвара коверту, извлачи цедуљу са именом кандидата и чита име новоизабраног Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског. Након тога, отварају се и коверте са именима преостала два кандидата. Прописана је обавеза да се целокупан материјал Изборног сабора чува у архиви Светог Архијерејског Синода. Након проглашења имена новог патријарха, архијереји говоре да је достојан, певају многољествије, честитају и, честитајући, узимају благослов од новоизабраног патријарха. Име новог патријарха се, након тога, обзнањује народу и државним властима, а наредних дана се заказује његово устоличење у Саборној Цркви у Београду и Манастиру Пећка Патријаршија као ставропигијалном манастиру.

Пажљивом анализом два члана (42. и 43.) Устава СПЦ, који прописују начин избора Патријарха Српског, уочавамо постојање неколико веома важних ограничења или, боље речено, изванредних заштитних механизама аутономије Српске Цркве.

Први заштитни механизам је садржан у року за избор патријарха како упражњени патријарашки трон не би дуго био без црквеног предстојатеља. Затим, састав Изборног сабора такође смањује могућност за вршење спољних утицаја на чланове Сабора. Треће, кандидат за патријарха мора имати најмање пет година архијерејске службе у епархији (период од пет година архијерејства у епархији је уведен како би остали архијереји имали прилику да кандидата боље упознају кроз његов рад у епархији и на заседањима Сабора). Четврти, веома важан механизам заштите унутрашње црквене аутономије у овом погледу, представља избор жребом између тројице кандидата са апсолутном подршком чланова Изборног сабора. И пети заштитни механизам налази се чињеници да ниједан спољашњи фактор не може вршити контролу гласања од стране архијереја што значи да је у потпуности обезбеђена тајност гласања као један од најважнијих фактора на свим изборима. У изборној процедури може постојати и шести заштитни механизам унутрашње црквене аутономије, који би се огледао у избору седморице архијереја жребом са дужношћу да са побожношћу измешају коверте са именима три кандидата. Подсећања ради, жребом је у раном хришћанству изабран Свети Апостол Матија.

Након упокојења Патријарха Павла, у нашој медијској јавности, а посебно од „свезнајућих“, а у много чему површних самозваних „верских аналитичара и социолога религије“ упорно се као могућност намеће промена оваквог начина избора патријарха са образложењем да је „Свети Архијерејски Сабор изнад Устава СПЦ“; „да праксу избора патријарха жребом имају само Срби“ или због наводне „бојазни да се у овако сложеним приликама не могу изабрати три кандидата за патријарха“. Такви ставови заиста потребују једну дубљу црквено-правну анализу и тумачење.

Пре свега, више не постоји, а то значи и да не важи Закон о избору патријарха СПЦ из Краљевине Југославије као правни акт који происходи из важећег Устава СПЦ. Норме о избору патријарха представљају саставни део Устава СПЦ (чл. 42. и 43.) као највишег правног акта једне помесне Православне Цркве. Међутим, Устав СПЦ се једино може мењати од стране Светог Архијерејског Сабора и то искључиво под председништвом патријарха. Отуда измена Устава у данашњој ситуацији Српске Православне Цркве у делу који се односи на избор Патријарха није могућа.

Стављање знака једнакости између важећег начина избора патријарха жребом и једног од могућих, али у овом тренутку неважећих начина (двотрећинском већином, апсолутном већином у прва два круга, а потом релативном већином у трећем и последњем кругу гласања или, пак, само релативном већином) није могуће као што није могуће стављање знака једнакости између легалног и нелегалног, важећег и неважећег. У ставу 2. члана 63. Устава СПЦ је прописано да се, у случају спречености Патријарха да врши своју дужност у дужем и трајнијем временском периоду, „не могу по правилу доносити црквено-законски прописи, уредбе и начелне одлуке“

Свети Архијерејски Сабор јесте највише црквено-законодавно тело СПЦ, али искључиво под председништвом Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског. Сабор јесте изнад Устава у погледу чињенице да има право да мења или доноси нови Устав, али само на начин који је прописан важећим Уставом. Изузетак постоји само уколико Свети Архијерески Сабор због хитности мора да донесе неки црквено-законски пропис на седници на којој не председава Патријарх, али се и та одлука касније новом Патријарху мора доставити на сагласност (члан 63.). Више је него јасно да питање избора Патријарха Српског никада није представљало нити данас представља ствар хитности или непредвидивости.

И један пример из новије историје СПЦ то више него јасно потврђује. Наиме, 16. септембра 1999. године тринаест архијереја СПЦ је Светом Архијерејском Сабору СПЦ поднело иницијативу да се промене норме Устава СПЦ које прописују начин избора патријарха. Према образложеном предлогу, патријарх би се бирао тајним гласањем у највише три круга гласања. У прва два круга се тражила двотрећинска или апсолутна већина (50%+1 глас), а, ако је не би било, онда би у трећем и последњем кругу гласања био изабран кандидат који добије највећи број гласова (релативна већина). Свети Архијерејски Сабор је на свом заседању од 17. маја 2000. године (АСбр. 54/зап. 29) прихватио тај предлог и изменио Устав СПЦ у том делу.

Међутим, Свети Архијерејски Сабор је на својој седници од 24. маја 2005. године ту одлуку ставио ван снаге и донео одлуку да се по питању избора патријарха примењују чланови Устава који су усвојени 1967. године, тј. да се избор патријарха врши жребом између тројице изабраних кандидата.

Примедба „да праксу избора патријарха жребом имају само Срби“ никако не стоји. Начина избора патријарха у помесним Православним Црквама има више (довољно је само видети разлике у том погледу код Московске Патријаршије, Кипарске или Атинске Архиепископије), али су сви начини и познати и важећи. Уосталом, начин избора поглавара уређују аутокефалне Цркве на свој начин и у својим приликама, али уз обавезу поштовања светих канона. Изнета примедба „да праксу избора патријарха жребом имају само Срби“ никако не стоји и из тог разлога што, на пример, Крсну Славу имају само Срби. Да ли неко може замислити шта би се догодило када би неком, не дај Боже, пало на памет да из тих разлога укида Крсну Славу код Срба?

Ни примедба да постоји „бојазан да се у овако сложеним приликама не могу изабрати три кандидата за патријарха“ никако не стоји. Устав СПЦ не предвиђа рок у коме се обавезно мора извршити избор патријарха од момента почетка заседања Изборног сабора. Изборни сабор отуда може трајати дан, два, седам или више дана, а одговорност почива на побожности, богобојажљивости, мудрости, разборитости и ревности архијереја – чланова Изборног сабора. Уосталом, и начин избора Патријарха Павла, који је као трећи кандидат изабран тек у деветом кругу гласања за трећег кандидата, то потврђује.

Уосталом, начин избора патријарха жребом се на примеру блаженопочившег Патријарха Павла код нас Срба заиста показала благословеном.

Сматрам да, без обзира на уважену праксу у другим помесним Православним Црквама, код нас Срба важећи прописи о избору Патријарха обавезују. Није лоше да се размишља да се и у будућем Уставу СПЦ задрже важећи прописи о избору Патријарха пошто они на најбољи могући и веома достојанствен начин чувају унутрашњу црквену аутономију од било каквих спољашњих утицаја. Избор патријарха жребом између тројице кандидата спутава амбиције властодржаца на овим просторима, који су се, још од Кнеза Милоша Обреновића, увек трудили да на свој начин и из различитих потреба у мањој или већој мери утичу на избор црквеног поглавара.

Србима и Српској Цркви треба Патријарх – по вољи Божијој и мери народној.


--------------------------------------------------------------------------------

[1] Љ. Дурковић-Јакшић, “Развитак основног црквеног закона у Шумадији у првој половини XIX века (1804.-1847.)”, “Гласник СПЦ”, Београд, 1947.г., стр. 10

[2] В. Караџић: "Историјски списи", књига I, "Просвета", Београд, 1969.г., стр. 101

[3] Епископ Сава: “Српски јерарси од X до XX века”, “Евро”, “Унирекс” и “Каленић”, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996.г., стр. 314

[4] Љ. Дурковић-Јакшић, нав. дело, стр. 11

[5] В. Караџић, нав. дело, стр. 102

[6] Уредба о устројству Средишњег Архијерејског Сабора од 28. августа 1919. године, "Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", бр. 90 од 4. септембра 1919.г., Београд, 1919.г.

[7] Привремена уредба од 24. октобра 1920. године о Српској Патријаршији, "Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", бр. 238 од 27. октобра 1920.г., Београд, 1920.г.

[8] Уредба од 24. децембра 1920. године о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ, "Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", бр. 18 од 28. јануара 1921.г., Београд, 1921.г.

[9] Уредба о избору Првог Српског Патријарха Успостављене Српске Патријаршије од 23. октобра 1920. гододине, „Гласник“, бр. 8 од 16. октобра 1920.г.

нспм

Патријарх ће бити Иринеј!

Ученик владике Николаја „извлачи” патријарха
Архимандрит Јован (Радосављевић) из манастира Благовештење има највеће шансе да „апостолским жребом” изабере 45. поглавара СПЦ
Ученик владике Николаја „извлачи” патријарха
Архимандрит Јован (Радосављевић) (Фото СПЦ)

Свети архијерејски синод ће дан уочи почетка изборног сабора Српске православне цркве, 22. јануара, изабрати монаха који ће имати част да „апостолским жребом”, између тројице кандидата изабере 45. патријарха српског. Највеће шансе да после молитве у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог извуче једну од три запечаћене коверте, у којој се налази име наследника патријарха Павла на светосавском трону, имаће архимандрит Јован (Радосављевић) из манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Отац Јован, један од неколицине преосталих живих ученика светог владике Николаја (Велимировића), могао би да добије подршку три члана „црквене владе”: епископа бачког Иринеја, епископа захумско-херцеговачког Григорија и епископа далматинског Фотија.

Али, како се незванично сазнаје, са овим предлогом за сада још није потпуно сагласан мјестобљуститељ патријаршијског трона митрополит Амфилохије. „Питање је да ли ће отац Јован имати ту част. Правило је да коверту са именом будућег патријарха извуче најстарији свештенослужитељ који је уједно и настојатељ манастира, а архимандрит Јован је само сабрат овчарског Благовештења”, каже један извор веома близак митрополиту Амфилохију.

Незванично се сазнаје да митрополиту црногорско-приморском смета чињеница да је архимандрит Јован веома близак са „главним конкурентом” за патријаршијски трон, епископом бачким Иринејом. Наиме, последњих година готово сваку зиму отац Јован проводи у владичанском двору у Новом Саду, где је недавно и прославио своју крсну славу Никољдан.

Двор Патријаршије Српске православне цркве (Фото Драган Јевремовић)
Да се крајем септембра прошле године није упокојио, коверту са будућим патријархом извлачио би архимандрит Симеон (Биберовић), доскорашњи игуман манастира Добрићево код Билеће. Наиме, отац Симеон (замонашио се 1942. године) да је још жив, имао би осам година дужи монашки стаж од оца Јована из Благовештења. Као кандидати, али с много мање шансе, да добију прилику да на „апостолски начин” изаберу новог духовног поглавара српског народа, спомињу се и архимандрит Јован (Маричић), игуман манастира Тресије на Космају и архимандрит Дионисије из манастира Свети архиђакон Стефан у Липовцу.

По важећој изборној процедури у првом кораку епископи тајним гласањем бирају тројицу владика. Да би били изабрани у „тројну кандидатуру”, сваком од потенцијалних кандидата неопходно је да добије натполовичну подршку изборног сабора.

После овог чина запечаћене коверте са именима тројице кандидата за патријарха се стављају у Јеванђеље које се налази на Светом престолу у придворном патријаршијском храму. Најстарији монах облачи епитрахиљ, метанише и после кратке молитве узима три запечаћене коверте са Јеванђеља, неколико пута их промеша и извлачи једну коју даје председавајућем изборног сабора, епископу шабачком Лаврентију који саопштава име будућег архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског. Тако је настојатељ манастира Троноша архимандрит Антоније (Ђурђевић) изабрао патријарха Павла 1990. године, како описује Јован Јањић у својој књизи „Будимо људи – реч патријарха Павла”.

Миленко Пешић

-----------------------------------------------------------

Ко је архимандрит Јован

Осамдесетдвогодишњи Архимандрит Јован је због светог владике Николаја (Велимировића), утемељивача Богомољачког покрета, одлучио је да оде у манастир уочи Другог светског рата. Млади Милисав (световно име оца Јована) први пут се срео с владиком Николајем у Жичи када му је било 11 година. Остао је његов ученик све док владику Николаја нацисти нису интернирали у логор Дахау. Отац Јован се замонашио 1950. године у манастиру Рача.

Када је блаженопочивши патријарх Павле изабран за епископа рашко-призренског 1957. године, повео је са собом оца Јована у Призрен. По његовом наговору, архимандрит Јован је прво завршио богословију, а затим и Богословски факултет. Једно време отац Јован је био и предавач у Призренској богословији. Архимандрит Јован као сведок бурног времена је и плодан писац. Оставио је бројна дела из историје СПЦ међу којима посебно место заузима: „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939–1945)”.

--------------------------------------------------------

Синод критиковао сензационализам медија

Свети синод Српске православне цркве критиковао је јуче сензационалистичко, необјективно и пристрастно обавештавање јавности о предстојећем Изборном сабору заказаном за 22. јануар, а посебно бављење учешћем епископата аутономне Охридске архиепископије у том изборном процесу. Све„ти синод са задовољством констатује да се један део медија том темом бави озбиљно и одговорно, али и са дубоким жаљењем примећује да јој већи број медијских извештача и коментатора приступа сензационалистички, необјективно и пристрасно, често се користећи дезинформацијама и опскурним трачевима, по правилу из анонимних извора”, наведено је у саопштењу објављеном на сајту СПЦ.

Танјуг

[објављено: 19/01/2010]

Саопштење за јавност поводом предстојећег Изборног сабора
18. јануар 2010 - 15:37

Предстојећи Изборни сабор Српске Православне Цркве, заказан за 22. јануар, једна је од средишњих тема на нашој медијској сцени. Свети Синод са задовољством констатује да се један део медијâ том темом бави озбиљно и одговорно, али и са дубоким жаљењем примећује да јој већи број медијских извештача и коментатора приступа сензационалистички, необјективно и пристрасно, често се користећи дезинформацијама и опскурним трачевима, по правилу из анонимних извора, не поштујући духовни ауторитет ни Цркве ни њеног преминулог предстојатеља и не марећи за расположење и достојанство нашег народа, показано при Патријарховом испраћају и сахрани.

Нарочито недоследно и контрадикторно се извештава о учешћу епископата аутономне Охридске Архиепископије у изборном процесу, уз готово обавезну напомену да о томе Сабор тек треба да одлучи. Управо у служби истинитог извештавања и у циљу уклањања недоумицâ или пак злонамерно изазиване пометње (у чему нису невини ни извесни црквени и парацрквени кругови), Свети Синод је дужан да јавности предочи свој званични став, односно да пружи аутентично, еклисиолошки и канонски једино могуће тумачење већ постојеће начелне саборске одлуке у тој ствари (АС бр. 2 и 3, записник 48, од 14. новембра 2008.). Сабор се ту недвосмислено изјаснио: архијереји Охридске Архиепископије, попут свих осталих, учествују у избору Патријарха српског.

Богословска подлога начелног саборског става јесте, у најкраћим цртама, следећа. У Православној Цркви не постоји ни епископ ни група епископâ која не припада Сабору једне од аутокефалних Цркава и не поседује иста јерархијска права и обавезе, без обзира на постојање или непостојање аутономних црквених области. Одрицање архијерејима Охридске Архиепископије права учешћа у избору значило би или да их ми не признајемо за своју православну браћу у епископској служби, или да их сматрамо припадницима неке друге аутокефалне Цркве, што је бесмислено, или да их сматрамо већ признатом засебном аутокефалном Црквом, што је још бесмисленије.

Појединци тврде, „а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде" (IТим. 1, 7): они не могу да бирају јер ни ми не бирамо њиховог поглавара. Ово је нетачно. Ми итекако бирамо „њиховог" поглавара тако што његов избор потврђује Патријарх српски. Без те потврде његов избор је неважећи. Без ње нема аутономног статуса. Уосталом, свеправославна предсаборска конференција, одржана недавно, децембра прошле године, у Шамбезију крај Женеве, једногласно је прокламовала да све аутономне Цркве органски припадају одговарајућим аутокефалним Црквама и неотуђиви су део канонског простора сваке од њих.

Даље, учешће у избору аутокефалног првојерарха од стране аутономних Цркава исконска је и свеопшта православна пракса. Пошто противници учешћа Охридске Архиепископије по правилу не воле примере са обала Босфора или Егејског мора, наводимо само пример са обалâ од Балтика до Пацифика, односно са обалâ великих река од Дњепра и Волге до Амура. Све аутономне јерархије у саставу Московске Патријаршије - од Украјине и Белорусије па, преко Казахстана, све до епископата Јапанске Православне Цркве - учествују у избору сверуског Патријарха иако московски Синод или Сабор њих не бира него, као и у нашем случају, Патријарх московски једино потврђује избор аутономних архиепископа или митрополита. Штавише, аутономни поглавари су, аутоматски, кандидати за московски патријарашки трон (приликом последњег избора у Москви митрополит кијевски Владимир је замолио да не буде кандидат, из здравствених разлога). Додајмо и то да широкој руској православној души никад није био проблем ни етничко порекло кандидата: немачко-естонско порекло блаженопочившег патријарха Алексија II није му сметало да буде један од најистакнутијих патријараха све Русије у новијој историји.

Најзад, ево једног питања на здраворазумској основи: ако неко данас оспорава канонска права извесним епископима наше Цркве зато што су из Македоније, да ли ће сутра неко други доћи на идеју да, држећи се исте (пара)логике, та права оспори и осталима, једнима зато што су из Босне, другима зато што су из Црне Горе, трећима зато што су из Србије?

Једном речју: право и дужност бирања Првог у архијерејском Сабору право је и дужност свих епископа, чланова Сабора, без изузетка и независно од аутономног или неаутономног статуса појединих епархија.

По овлашћењу, доставља:
Епископ бачки Иринеј


ИЗВОР

episkop niški Irinej Gavrilović.


Episkop niški, Njegovo Preosveštenstvo g. Irinej Gavrilović rođen je u selu Vidova kod Čačka 1930. godine od oca Zdravka i majke Milijane. Na krštenju dobio je ime Miroslav. U rodnom selu završio je osnovnu školu, a potom gimnaziju u Čačku. Po završetku gimnazije upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Po završenom fakultetu odlazi u vojsku. Po povratku iz vojske ubrzo biva postavljen za suplenta (profesora) Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora oktobra meseca 1959. godine u manastiru Rakovica, od strane Njegove Svetosti Patrijarha Germana, prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej. Istoga meseca na dan Sv. Petke 27.oktobra 1959. u crkvi Ružica ispod Kalemegdana, biva rukopoložen u čin jeromonaha. Dok je kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji službovao biva upućen na postdiplomske studije u Atinu. 1969. godine biva postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrog, odakle se pak vraća u Prizren i biva postavljen za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti 1974. izabran je za vikarnog episkopa Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije 1975. godine izabran je za episkopa niškog gde do danas nalazi.

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ НОВИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

БЕОГРАД, 22. ЈАНУАРА (СРНА) - Његово преосвештенсто епископ нишки Иринеј изабран је данас за новог патријарха Српске православне цркве, сазнаје Срна из извора у СПЦ.

Кандидати су још били Његово преосвештенство епископ црногорско-приморски Амфилохије и Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј.

Звона Саборног храма у Београду оглашавају да је изабран партијарх српски.

На Сабору Српске православне цркве у Београду патријарх је изабран апостолским жријебом.

Епископ нишки Иринеј рођен је у селу Видова код Чачка 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. Његово световно име је Мирослав Гавриловић.

По завршетку гимназије завршио је Богословију у Призрену и Богословски факултет у Београду. Постдипломске студије завршио је у Атини.

Замонашен је у октобру 1959. године у манастиру Раковица. Од стране Његове светости патријарха Германа, примио је монашки чин, добивши монашко име Иринеј.

За епископа нишког изабран је 1975. године.

На Сабору Српске православне цркве у Београду владике су тајним гласањем изабрале три кандидата од којих жријебом изабран нови патријарх.

Архимандрит Гаврило из манастира Лепавина у Хрватској извукао је из Јеванђеља име новог поглавара СПЦ.

Сабор СПЦ има 45 чланова, а 37 епископа испуњавању услов да буду кандидовани за новог патријарха.

Уз Божју помоћ имамо Патријаха !

Боже драги помози нама, а и њему да по твојим законима живимо !!!!

petak, 22. jan 2010, 14:20 -> 14:57

Irinej niški novi patrijarh

Za novog srpskog patrijarha izabran njegovo preosveštenstvo episkop niški Irinej. Na tu tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme, rekao novoizabrani patrijarh Irinej.

Episkopi Srpske pravoslavne crkve za novog srpskog patrijarha izabrali su njegovo preosveštenstvo episkopa niškog Irineja. Zvona na Sabornoj crkvi oglasila su se oko 14 časova i 20 minuta, što je označilo da je izabran 45. patrijarh.


Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej niški rekao je da je njegov izbor bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.

"Na tu tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je vladika Irinej neposredno po izboru.

Episkop niški, Irinej Gavrilović, rođen je u selu Vidova kod Čačka 1930. godine. Po zavšetku gimnazije, upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Pre 50 godina, u manasitru Rakovica, od njegove svetosti Patrijarha Germana, primio je monaški čin i dobio ime Irinej.

Nakon toga na Svetu Petku u crkvi Ružica ispod Kalemegdana rukopoložen je u čin jeromonaha. Posle postdiplomskih studija u Atini, postavljen je za upravnika monaške škole u manastiru Ostrog.

Po povratku u Prizren postavljen je za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti 1974. izabran je za vikarnog episkopa njegove svetosti patrijarha srpskog sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije izabran je za episkopa niškog gde se nalazi 35 godina.

Mitropolit-crnogorsko primorski Amfilohije, Irinej bački i Irinej niški bili su trojica kandidata koji su danas dobili natplovičnu većinu u prvom krugu izobora na zasedanju izbornog Sabora.

Kovertu sa imenom patrijarha izvukao je arhimandrid Gavrilo iz manastira Lepavina u Hrvatskoj.

... на многаја љета!

Нека је са срећом и на многаја љета!

Имењаче свака ти част на проницљивости и видовитости .Братски поздрав Петар.