|
Миле мислим да би на ово твоје питање, било најбоље да прочиташ моје виђење Националне стратегије које је у ужој верзији већ било објављено на Видовдану у јуну 2008. године, а недавно сам проширио за књигу Биљане Живковић која треба ускоро да изађе, а овде излажем цео текст. Биљана је са мном иначе урадила интервју на тему Националне стратегије, ово је текст из децембра 2008. године.
- Шта је по Вашем мишљењу Национална стратегија ?
Могли би је означити као скуп најважнијих постулата о основама државне и националне политике једне земље и народа.
- Шта треба да садржи Национални програм ?
Требало би да садржи основне програмске циљеве у најважнијим областима државне и националне политике, који свакако нису краткорочни.
- Да ли Србија има програм Националне стратегије.
Из свега што можемо видети последњих година, па и деценија, Србија нема Националну стратегију као нешто што је донето у конципираној форми и што се плански покушава спровести. То наравно не значи да није било неких спорадичних и краткорочних покушаја прављења квалитетног програма у некој од важних области државне и друштвене политике који су повремено чак и давали извесне резултате. Али оно што би смо могли да прихватимо као осмишљену Националну стратегију и програм, нисмо свакако имали већ дуго. А, сад на питање зашто га нема, и то у годинама у којима су се решавала изузетно важна питања за нашу државу и народ, то је друго питање.
- Од када Србија нема националну стратегију и програм.
Током XIX века он је постојао још из периода Гарашанина. Овоме треба додати да је Србија имала и ту срећу да је у XIX веку имала више изузетно способних државника и политичара који су својим делањем и резултатима давали посебан квалитет стварању и реализацији националног програма у различитим областима, између осталих то су кнез Милош, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, и поред низа осталих, и изнад свих Никола Пашић. Никола Пашић је заједно са својом Народном радикалном странком у оквиру државотворне политике успео да реализује тадашње најважније циљеве Срба и то закључно са окончањем Првог светског рата и уједињењем. Међутим начин на који је реализовано то уједињење и уређење новоформиране југословенске државе, није био резултат планске стратегије и широко прихваћеног националног консензуса. То је осмишљено и реализовано у уском кругу људи, укључујући пре свега регента Александра. Практично од тада Срби немају свој национални програм, што се и те како осетило током следећих деценија, све до данашњих дана.
- Шта је тада садржавао национални програм Срба.
Још су свакако устаници у Првом српскм устанку имали известан политички план и програм развоја ослобођене Србије, мада се то не може назвати изграђеним националним програмом. Кнез Милош је имао изузетан таленат за реализацију својих циљева, нарочито на дуже стазе. Гарашаниново Начертаније је ипак био први прави конципирани национални програм код Срба, што је у историјским радовима осветљено и подробно испитано. Начертаније је послужило као основ у следећим деценијама XIX века, реализације српског националног програма, који је од државника Србије, Црне Горе допуњаван и у појединим тачкама мењан. Никола Пашић, је као државник, који је макар у модификованој форми ипак деловао по оним основама који су задати у Начертанију, свакако најзначајнија личност српског народа друге половине XIX и прве четврти XX века.
- Шта треба да се данас уради да би се (тренутно непостојећа) српска стратегија покренула.
Потребно је мобилисати српску елиту, пре свега интелектуалну, или бар онај део који се осећа довољно национално освешћеним, ка стварању националне стратегије и програма око којег би се постигао основни консензус. Чини ми се да је доношење новог Устава Србије у јесен 2006, леп пример да се добром вољом према државним интересима земље, макар по неком важном питању, може постићи консензус најважнијих политичких и друштвених снага у Србији. Осим тога, веома је важно да држава, дакле актуелна власт, подржи у оквиру својих могућности стварање такве стратегије. Рецимо у Француској, постоји предвиђена процедура, у којој учествују државни органи, као и најзначајнији део интелектуалне и стручне елите, око прављења основних смерница предлога стратегије политике земље у најважнијим областима. Такав предлог се званично предаје највишим органима земље, укључујући и председника, а предстоји му јавна расправа. Тај предлог није обавезујући за званичне државне органе да се по њему поводе у својој политици, али има велики утицај у јавности и политичком естабилишменту.
- Да ли по Вашем мишљењу постоје људи у Србији, који размишљају у правцу стварања националног програма (стратегије).
Свакако, ми имамо нарочито у области науке и струке велики број мислећих људи, од којих је предпостављам на основу више показатеља, солидан део расположен да се укључи у стварање националног програма и оних дугорочних смерница, које би могле да нам помогну да изађемо из вишедимензионалне кризе у којој се налазимо. Ради се дакле о својеврсној синтези акција између државних институција и интелектуалних посленика, којима се у заједничкој интеракцији и путем јавне расправе може и треба прикључити читав народ. На тај начин би отпали или би се бар драстично умањили, недемократски и закулисани облици деловања у високој политици, бар кад је у питању стварање једне јединствене националне стратегије и програма. Када се једном донесе оквир националне стратегије и програма, тешко би било органима власти, у било каквој ситуацији и под утицајем јавног мњења да драстично мењају тако важне и општеприхваћене националне и државне координате деловања по најважнијим питањима. Признаћете да ће се тада створити повољније околности да се смањи утицај закулисаних и антидемократских фактора на даљу судбину наше политике, рецимо утицај тајкуна или страног фактора.
- Да ли имамо праве стручњаке у тако различитим областима да би се донела адекватна национална стратегија?
Одговор је потврдан. Наш систем образовања је створио у веома различитим областима образовања често врхунске стручњаке, чак и на светском нивоу. Са друге стране због неадекватне ситуације у нашој земљи, велики део њих се већ годинама привремено или трајно сели на запад, где своје најбоље радне године и резултате не улажу у својој домовини, која их је напосле, уз све недостатке који овде постоје, ипак школовала.
- Шта је по Вашем мишљењу приоритетно у стварању националног програма.
Сматрам да је веома важно одредити, услед недовршености конституисања српске државности и српског питања на Балкану, основне смернице по овом питању. Наиме, држава Србија није још решила питање својих граница. Такође позиција Републике Српске одређена Дејтоном, у последњих тринаест година је била под сталним искушењима и притисцима за умањивање својих државотворних ингеренција. Са друге стране нелогично је да уколико се од дела међународног фактора даје могућност промене граница Србије, да и Република Српска не добије могућност демократског изјашњавања свог становништва по питању одређивања своје даље судбине. Црна Гора као традиционално српска земља, после веома сумњиво спроведеног референдума са аспекта и легалитета и легитимитета, од стране владајућег режима (дакле од врхова власти креирано према доле, према становништву) покушава изменити свој национални и културни идентитет наметањем новог инстант-лабараторијског решења. Једном речју, српско национално питање је у суштини и даље отворено, оно ће се, уколико се не будемо пренули, решавати и даље изразито негативно по наше езистенцијалне интересе. Јасно је и да неке велике силе, преко леђа српског народа креирају нова решења на Балкану. То се посебно односи на америчку улогу у догађајима последњих најмање деценију и по времена на екс југословенском простору и на даљим плановима које Америка има на овим просторима, а од којих се неки већ могу назрети. Јасно је да српска политика треба да се ослања на оне велике силе које јој могу помоћи у реализацији својих најважнијих циљева, или да бар у старту нису негативно одређене. То се односи у афирмативном смислу на Русију, а гледано на дуже стазе (ако изузмемо дисконтинуитет француске политике у целини које представља Саркози) и Француска, као нама традиционално најнаклоњенија западна велика сила. Најзад, важно је да у односима са немачким фактором успоставимо у дугорочној политици што веће међусобно поверење и све боље односе и резултати неће изостати, а последњих година неки се већ виде. Кина ће постати сила од све већег утицаја и на планетарном нивоу, мада у европским питањима то неће имати такву специфичну тежину. Досадашњи односи са овом великом земљом упућују да она може имати благонаклон став према Србима. Остаје дакле, од великих сила Америка, са којом немамо обострано добре односе, напротив ова сила заједно са Британијом представља покретача практично свих удара које смо споља имали последњих деценију и по. Отуда остаје нејасно како неки политички кругови у Србији могу озбиљно говорити о развијању стратешки добрих односа са САД и Британијом када их на жалост стварност демантује. Наравно уколико се може умекшати америчка политика према нама, то је већ успех, али сумњам да та политика дугорочно посматрано може постати заиста стратешки добронамерна и повољна по српски фактор у целини.
Са друге стране наша политика према великим силама мора бити таква да покуша да по националне и државне интересе извуче највише што може, али је са друге стране увек потенцијална опасност да управо неке велике силе имају у Србији «своје људе», па отуда јавност мора да буде максимално упозната и укључена у дебату о спољнополитичким приоритетима наше земље и народа у целини.
Посебно важно у националној стратегији је да наша земља развије сопствене привредне капацитете, превасходно мислим на индустрију, јер само са пољопривредом и услугама представљаћемо економског вазала у међународној подели рада. Демографски проблем, мора представљати један од приоритета у националном програму.
- Ко је кривац што је један од најстаријих државотворних народа на Балкану дочекао XXI век без јасно дефинисане националне стратегије.
Криваца има више, а вероватно да је најодговорнија сама српска елита. Међутим треба гледати напред и донети у једној општедруштвеној расправи оно најбоље у оквиру усаглашеног националног програма, што може да нам свима помогне да се подигнемо и као држава и као друштво.
- Шта можете рећи о најновијој политичкој ситуацији у Србији, сада у јесен 2008. године.
Ситуација свакако није најбоља, а нови изазови долазе. Хапшење и изручење Хашком трибуналу др Радована Караџића бившег председника Републике Српске, по мом мишљењу у околностима које постоје и на начин како је то урађено није било најбоље решење. Наиме, Хашки трибунал је дубоко дискредитована организација, у чију непристрасност практично више нико не верује. Поред свих пропуста и мањкавости од његовог самог оснвивања, само током овог пролећа су уследила ослобађања Харадинаја и Орића. Када се посматрају непосредне политичке последице хапшења и ипоручивања др Караџића, то је да ће се на неки начин дати могућност продуживања рада овог суда, што ће поспешити поново отварање антисрпске кампање у неким медијима на Западу. Посебно постоји и могућност да се на највероватније већ исконструисаним оптужбама па и самој пресуди др Караџићу, можда доведе у питање сам положај Републике Српске, односно да и то буде једна од могућности даљег уцењивања српске стране у будућности. Са друге стране, Вашингтон и бирократе из Брисела овај чин власти у Београду, више сматрају као последицу сталних притисака на нас, него неког озбиљног уступка, па изгледа да ће се притисци на нашу земљу, као поуздан метод изнуђивања само наставити, а листа захтева само проширити. За претпоставити је да би у будуће то могло бити чак и признавање суседа на Балкану, укључујући и фантомску државу Косово. Иако не знамо још увек поуздано све околности око хапшења др Караџића мислим да је укупно гледано то био лош потез нове владе.
Када је у питању однос према Косoву и Метохији, поред низа мањих или већих пропуста, наша влада је затражила мишљење Међународног суда, што само по себи није лоше и у самој процедури већ је дало извесне резултате. Међутим, сматрам да је много важније пропуштено у виду не подизања оптужбе против држава које су већ признале Косово. То даје далеко лагоднију позицију свим оним државама које су признале, и нарочито оне које управо намеравају да признају Косово, или се још двоуме. То се најбоље може видети по питању признавања независности Косова од стране Црне Горе само дан након извесног дипломатског успеха у УН по питању затраженог мишљења од Међународног суда. Јасно је да је овај поступак тражења мишљења Међународног суда, без тужбе против земаља које признају независност фантомске државе Косово, више маркетиншки потез према унутрашњој политичкој сцени, него прави подухват у одбрани територијалног интегритета земље, мада извесни позитивни ефекти постоје и у случају прихватања разматрања наше тужбе могу дати квалитетне ефекте у будућности.
И даље мислим да је требало позитивно-правно поред ове жалбе парално тужити макар и само једну земљу која је признала независност Косова, да би се створила правна претња свима онима који би у будућности предузели сличан потез, и на тај начин створили систем одвраћања од њега.
Најзад ако резимирамо лоше потезе владе после њених само првих неколико месеци рада, то је свакако предлог Стату Аутономне покрајине Војводине, који на много места прелази ингеренције које су јој дозвољене Уставом Србије. Сувишно је рећи да није паметно на такав начин стварати нове проблеме, сада и на северу Србије, после искустава које смо имали са Црном Гором, Косовом, сталним притисцима на Републику Српску, пре тога нестајањем било какве аутономије за Србе у Хрватској (Источна Славонија и Барања). Јасно је да овакво темељно и серијско сламање српске позиције у свим крајевима где живе Срби већински током последњих деценију и по, није случајност, па чак ни реалност проблема које имамо са суседима, већ један концепт који спроводи моћна светска сила. Потпуно је јасно и то да слабљење моћи САД последњих година, а што је сада доживело свој посебан израз у великој економској и структуралној кризи која захвата ову земљу, представља шансу да дај притисак олабави и да се повећа утицај других сила, које листом имају повољнији политички став према нама. Да би се то осетило и у пракси потребно је да имамо владу и власт која неће прихватати покровитељство оне силе, која нам је најненаклоњенија и чија политика на Балкану у својој основи као циљ има грозну позицију за српске интересе. Док сама Демократска странка, и има одређених обзира према јавном мњењу и макар основним српским државним интересима, неке чланице владе по том питању падају врло ниско због својих односа према америчкој политици, попут рецимо Г 17 Плус, Чанкове странке, а у мањој мери и остатака Вуковог СПО.
Опозиција има многе своје слабости, рецимо после уласка СПС у владу супротно политичком програму које заступа његово бирачко тело и након поделе радикала ситуација није јасна ни по питању снаге политичких странака на домаћој политичкој сцени, нити њиховог међустобног односа. Захваљујући апсолутној доминацији у медијима странака власти, пре свега саме Демократске странке, бирачко тело је доста збуњено, и сигурно на њега макар привремено има утицаја медијски jeднострано тумачење наше политичке и друштвене стварности и у спољној и унутрашњој политици. Насупрот томе опозиција је у ситуацији да у једном, условно речено политичком затишју, покуша да уради нешто, што јој је преко потребно, а то је да изврши реформу и јачање своје унутарстраначке и кадровске инфраструктуре. Опозицију представљају ДСС, Нова Србија, као Народњачки блок, потом СРС и нова странка Томе Николића и Александра Вучића. Њима треба додати на левици покрет дисидената из СПС, који ће временом јачати, мада ће се бирачи социјалиста окретати и напред наведеним странкама десне опозиције. Важан фактор ће представљати могућност опозиције да направи заједнички фронт, што ће због поделе међу радикалима бити наизглед тешко, али би базу тог уједињавања требало да представљају општи државни и социални циљеви. Дакле опозиција има својих слабости, нарочито краткорочно, али јој највише на руку у средњем року може ићи неефикасност власти, посебно по привредном питању. Поред тога нисам сигуран да многа гласно изговорена обећања могу да се испуне од стране владајуће коалиције. То се пре свега односи на темпо прикључивања Европској унији, где наше потенцијално чланство још није на видику. Овоме треба додати и извесну конфузију у самој ЕУ, о путу којим она даље треба ићи, што се у пракси појачава услед очигледних раскорака између темпа и облика интеграција за који се залаже наднационална бирократија из Брисела и са друге стране спремности да то подржи бирачко тело у земљама ЕУ (примери су резултати референдума у Француској, Холандији, Данској, Ирској и др.). Већина бирачког тела у Србији начелно подржава улазак у ЕУ, истина не и по сваку цену (рецимо у ситуацији да се тражи признавање Косова), док је став према НАТО друкчији, то питање нема већинску подршку.
Економска ситуација није добра, и даље се захваљујући неолибералном концепту и то у његовој веома лошој варијатни у пракси, слама привреда земље. За то је најодговорнији Млађан Динкић и странка Г 17 Плус, који су последњих година имали одлучујући утицај на економску стратегију земље. Неолиберални концепт је у пракси дао веома лоше резултате у свету, а сада су и саме САД доживеле велики удар, иако су из овог концепта који су наметале свима у свету где су могле, код куће селективно примењивале само његове поједине делове.
Јачање Русије последњих година је веома видљиво, чему је антипод слабљење америчке моћи. То нам даје лепу могућност да се одговорније боримо за своје есенцијалне интересе водећи при томе балансирану политику према великим силама и суседима, а при томе не занемарујући односе ни са другим земљама света, наравно у оној мери којој њихова важност по српске интересе постоји. Све ово мора бити праћено једном промишљеном унутардржавном политиком развоја привреде, које није могуће без латентног улагања инвестиција и стратешком приступу развоју, повећавању опште радне дисциплине и дисциплине пословања у земљи, функционисања правне државе, избалансиране социјалне политике, те посебно обратити пажњу на демографски проблем као и проблем уравнотеженијег развоја републике по регијама. Однос између политичких странака и функционисање политичког система мора бити демократичнији него што је то случај сада, када практично једна странка држи све електронске медије сем неких локалних, те контролише и друге врсте медија, а председник републике бива повремено у ситуацији да присваја део ингеренција које му законски не припадају. Дошли смо дотле да Фонд за отворено друштво – Сорош, јавно контолише државни откуп књига за државне и универзитетске библиотеке, што је узурпација суверености наше земље у области културе, али и гажење положаја научног стваралаштва и слободе мишљења и изражавања. Очекује нас тешка борба, где је један значајан део интелектуалаца купљен и чак у бројним случајевима као подобан последњих година произведен у научна звања и постављен на различита радна места ван конкурса и одговарајућих квалитета, чиме се наметнута идеологија преноси делом и на Универзитет, школство и науку. Тако се угрожава принцип тржишта и закон вредности у научном стваралаштву, због политичке и идеолошке подобности приликом колаборације у процесу «меке окупације наше земље» и испирања мозга нашем народу. До успеха у одупирању тим процесима, где нам на руку све више иду и међународна збивања, можемо успети само изношењем и потенцирањем истине о политичким и друштвеним процесима, личним примером рада, стваралаштва и поштења, понудом конструктивних решења (а не само критиком) те спремношћу на међусобну сарадњу по питању, опште добробити земље и друштва, што предпоставља стављање у други план личних анимозитета и амбиција. Међусобна повезаност интереса за једном здравом, слободном и демократском, привредно развијеном и социјално праведном земљом, јесте мотив који може подстаћи на заједничко прегнуће различите слојеве становништва, мушкарце и жене без обзира на националну и верску припадност, или чак политичко опредељење. Верујем у ту борбу и ми ћемо заједно у њој успети. Питање је само када ће доћи до тог успеха и победе Србије, јер дотле плаћамо веома високу цену у свим сферама друштва. Највећи део становништва све више ће разумевати да је притисак који долази споља на наше животе тоталан, дакле да дотиче сваког појединца, не само наша колективна државна и национална права и да ће просечан грађанин све теже моћи да раздвоји «високу политику» од својих интереса, укључујући све више и егзистенцију и лични живот. Улога интелектуалца, нарочито у области друштвених наука је да препозна такве процесе и да понуди решења за излаз из кризе. Улога политичких странака, је да артикулишу интересе грађана и земље и да политичким ненасилним средствима парламентарном демократијом дође у позицију да те циљеве оствари, упркос свим преперекама (узурапација медија, губитак дела државне суверености и др.) које на том путу стоје. Можда је нешто што оваквим процесима страна сила жели јесте управо развој до неиздрживости друштвених и државних противречности што би могло да доведе у опасност функционисање политичког система и чак јавни мир. Стога указивањем, расветљавањем, и нуђењем конструктивних решења у фази док је то релативно још безболно могуће постићи, интелектуалци и друштвена елита има важан циљ и друштвену обавезу, али и својеврстан тест пред историјом и народом.
|
Пријавите се
Региструј се
FAQ
Претрага
